Шта је то конструктивистичкa парадигмa?

Kонструктивистичку парадигму можемо да дефинишемо и као образовну теорију, мада се, заправо, ради о читавом сплету теорија различитих хуманистичких и антрополошких дисциплина, а пре свега о теорији сазнања. Како сама реч каже, конструктивизам се заснива на основној поставци да не постоји наивно реалистичка и објективна слика света, него различите конструкције на основу којих људи настоје да осмисле свет. У образовању то значи да наставни процес неће усађивати готове представе, објашњења и слике света ученицима, него само ће помоћи ученицима да сами конструишу сопствену смислену и функционалну репрезентацију слике света. У психотерапији терапеут помаже клијенту да осмисли слику света у области која је проблематична за клијента и где старе конструкције више нису делотворне.  Знање се конструише у друштвеном контексту, и врло је важно тзв. партиципативно знање, тј. укључење раније стечених знања у процесу новог сазнавања, реконструкција старих знања да би се поново пререконструисала нова, шира и другачија. Реконструкција, деконструкција, реструкција и преструктурација стечених знања у конструктивистичкој парадигми значајнија је од саме конструкције, јер овим поступцима стичемо способност поновне конструкције и примене знања. Проблеми се уочавају и решавају у односу на разна гледишта и перспективе.

Martin Luther King Jr. “I Have a Dream” speech

…kažu najbolji ikada održan govor…

WHY SHE LEFT YOU?

SIMBOLIČKI UNIVERZUM

Između sistema receptora i efektora koji su nađeni kod svih životinjskih vrsta kod čoveka postoji i treća karika koju nazivamo simbolički sistem. Ovaj dodatak utiče na celokupno ljudski postojanje.  U poređenju sa ostalim životinjama čovek ne živi u širokoj realnosti, on živi što znači govori u drugačijoj dimenziji realnosti.

On živi u simboličkom univerzumu. (Cassier, 1972.)

Ljudi se aktivno trude da interpretiraju svoje iskustvo, traže svrhu, i značenje u događajima koji ih okružuju. Naš neurološki sistem je prilagođen da klasifikuje iskustva i transformiše konfuziju senzacija koju dobijamo putem receptora u kodovanu i dinamičnu sliku sveta. Ovo nastojanje da se odredi svrha i značaj elemenata koje opažamo se vrši na osnovu značenja. Značenja su potpuno individualna i kostruktivistički psihoterapeut

ulaže napor da razume proces stvaranja značenja kod klijenta.

Tu se pojavljuje jezik, kao vid predstavljanja iskustva u semantičkom prostoru.

Hteli mi to ili ne živimo u svetu jezika. Značenje se stvara putem jezika.

Mi smo bića koja zavise od jezika, rođeni na simbolima sastavljeni od priča.

Nemamo direktan pristup jedinstvenoj, stabilnoj, spoljnoj realnosti koja je potpuno saznatljiva. Umesto toga naše razumevanje je ograničeno kontekstom, interpersonalnim i ograničeno je.

Aktivnost pojedinca kreira i konstruiše njegovu ličnu realnost.

Svedoci smo sloma objektivnosti naše savremene ere koja ljudima daje veru u apsolutno i permanentno pravo u određena verovanja i vrednosti.

Na prvo mesto stavljamo potragu za pravom istinom, pravim znanjima i pravim vrednostima i shvatamo da se ona razlikuje od osobe do osobe.

Stvaranje realnosti je jedan aktivan proces konstruisanja koji nije direkno određen spoljnim svetom. Kategorizacija delova i celina univerzuma stvari, pojava, osoba… koje opažamo je stvar konvencije i određena je dogovorom. Osoba kreira sopstvene načine pogleda na svet u kome živi.

Čak i u carstvu osećaja gde je osobu lako posmatrati kao pasivnog primaoca spoljnih događanja aktivan proces konstruisanja je očigledan.

Albert Ajnštajn je primetio da teorija određuje šta možemo da opazimo, kao i da  naša trenutna uverenja daju osnovu na kojoj baziramo buduće anticipacije.

 

 

 

HM, HM JEZIK

Kultura je značajan faktor koji utiče na naše mišljenje i suđenje. U velikoj meri kultura utiče na mišljenje i sudjenje preko jezika. Jezik odredjene zajednice  zavisi od uslova života, a mentalni procesi,a posebno mišljenje zavisi od jezika i njegovog leksičkog fonda i strukture. Jedan od osnivača psiholingvistike Sapir (1921.) kaže:»Nije jezik samo sredstvo komuniciranja. Mi u velikoj meri vidimo i tumačimo svet u zavisnosti od jezičkih navika grupe kojoj pripadamo. Jezičke navike naše zajednice stvaraju predispozicije za određeni izbor i interpretaciju.» Slična shvatanja iznosi i jedan od kasnijih psiholingvista Vorf (1956.) koji smatra da ljudi različitih kultura vide svet  na različit način. Gramatičke kategorije jezika utiču na kognitivne kategorije.

(Kognicija (deo duše koji Platon naziva inteligencija) obuhvata sve procese koji su uključeni u proces saznavanja od opažanja, mišljenja, suđenja, zaključivanja, rešavanja problema, memorije,inteligencije, učenja, jezicke funkcije, imaginacije…

To je jedna od tri osnovne mentalne funkcije pored motivacije i emocija.)

Da je jezik određene zajednice važan faktor za način doživljavanja, Vorf je pokušao da pokaže analizom jezika Hopi Indijanaca. Jezik Hopi Indijanaca se po lingvističkim karakteristikama  bitno razlikuje od  evropskih jezika. Hopi nemaju jezičke forme za neposredno izražavanje prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti. Oni nikada neće reći:»Bio sam onde pet dana.» Eventualno će reći:»Ostao sam peti dan.» Za sve što ima kratak rok trajanja nemaju pojam, tako da u njihovom jeziku ne postoje reči «plamen», «dim». Nemaju reči kojima bi izrazili pojam brzine. Događaje ne pokazuju kao zbivanja u vremenu nego kao nešto što se preobražava iz unutrašnjeg u spoljašnje: iz srca, iz svesti ljudi, životinja, biljaka, stena…

Korišćenje takvog jezika nameće i određeni način gledanja na svet i njegovo tumačenje.

Margaret Mid navodi da pripadnici jednog novogvinejskog plemena smatraju istom bojom i žutu i maslinastu i plavozelenu i mnoge nijanse sivog.

Prema knjizi Nikole Rota “Osnovi socijalne psihologije“.