MESTO DRUGOG

To nije čudno, Ulise.

Lepotu lica sopstvenik ne poznaje,

Očima drugih on se otkriva;

Nit’ oko, to čulo najduhovnije

Vidi sebe, sem kad gleda izvan sebe.

Kad oko drugo oko susretne,

Tad jedno u drugom sliku svoju vidi;

Jer vid sebe ne vidi dok ne ogleda

Ono što mu kao ogledalo služi.

“Troil i Kresida”  Vilijam Šekspir

PRIČA O EDIPU

Godine 1910. prvi put se pominje termin Edipov kompleks kod Frojda, a samom nastanku termina je kumovao Jung. Kroz sopstvenu autoanalizu Frojd je došao do toga da postoji nešto problematično između njega i njegove majke.

Prva Frojdova neopreznost odnosi se na njegovu tvrdnju da se čitava psihoanaliza bazira na mitu o Edipu što nije tačno. Ono na šta se psihoanaliza nadovezije nije mit o Edipu, već Sofoklov Edip. Sofoklov Edip je jedna drama koja je nastala na osnovu mita o Edipu, ali koja je bitno promenila siže i smisao mita.

Sofoklov Edip se razlikuje od mita u tome što imanje seksualnih odnosa sa majkom u tim starim pričama nije shvatano kao nešto rđavo, čak u Artemi, u priručniku za tumačenje snova piše da ako neko sanja da ima seks sa majkom, to se smatra dobrim znakom. Čitava stvar oko incesta bila je marginalizovana i smatrana neinteresantnom, nije se opažalo kao tabu, već se opažalo kao jedna varijacija, a ne devijacija. Sofokle je značajno individualizovao mit, vezao ga za sudbinu pojedinca, promenio kraj i izmenio čitav pristup mitu.

Priča o Edipu počinje mnogo pre nego što se Edip rodio. Njegov otac dobija signal od proročanstva da je njegov život ugrožen tj. da će ga njegov sin ubiti i da će se oženiti njegovom ženom. Inače loza Edipovog oca bila je obeležena kod Grka sa dva epiteta, naime Edipov deda Labdak bio je obeležen sa dve stvari: ćopao je (ostavljao je trag za sobom) i bio je pionir nečega što bi mi danas zvali pedofilija i sodomija. Znači bio je jedan vrlo pogani starčić, koji je svoga sina, a Edipovog oca, mi bi danas rekli, seksualno zlostavljao. Edipov otac se uplašio proročanstva, ali mu đavo ipak nije dao mira i nije mogao da se suzdrži i oglušio se o upozorenje i kao logični produkt njegovog ljubavnog života sa svojom suprugom dobio je dete. Da se proročanstvo ne bi ispunilo donese se odluka da se dete ostavi da umre daleko u planinama, a da bi bili sigurni da će umreti proboli su mu stopala. Edip biva prepušten divljim zverima, a njegovi roditelji potpuno zaboravljaju na njega. Međutim, jedan pastir nailazi na Edipa, sažali se na njega i odvede ga nekim dobrim ljudima koji su ga odgajali i odigrali ulogu njegovih roditelja. Vreme prolazi, Edip je porastao, sazreo, po karakteru je malo oštriji. Tako ide on nekim putem i dođe do raskršća. Raskršća su bila jako važna mesta u grčkoj mitologiji. Tamo se susreće sa čovekom koji je bio u nekoj pratnji, ne mnogo velikoj. Edipova stopala su još uvek krvarila i konji koji su bili u pratnji su reagovali na tu krv. Zato je izbila tuča. U toj borbi Edip ubija tog čoveka koji mu je preprečio put, sa stanovišta neke tadašnje grčke ideje pravde potpuno legitimno, nije počinio nikakav greh. On ubija čoveka u nužnoj samoodbrani na ničijoj zemlji između dva grada. I tako nastavi on put i u jednom trenutku naiđe na jedno jako čudno biće – sfingu. To biće teroriše jedan grad tako što zahteva ljudske žrtve. Sfinga postavlja zagonetku Edipu i ako Edip reši zagonetku ona propada i on ide dalje, a ako ne reši završiće na njenoj trpezi. Rešenje zagonetke je bilo čovek i Edip, naravno, rešava zagonetku, to biće propada i za nagradu što je oslobodio taj grad, Tebu, Edip dobija udovicu bivšeg vladara za ženu i sve moguće počasti. Edip postaje silan, slavan, heroj… Zatim se u gradu dešava kuga (u mitu nema kuge to je čista Sofoklova izmišljotina) i ne zna se zbog čega. Tu se pojavljuju različiti likovi ne bi li rešili pitanje otkud tu kuga, umiranje. Očigledno je da su bogovi ljuti i nezadovoljni ali niko ne zna čime. Edip nije znao koga je ubio, tog koga je ubio, ubio je sa punim pravom, ženu koju je uzeo za suprugu nije poznavao i sa njom je živeo u sasvim legitimnom braku, čak je sa njom izrađao i decu, koja će kasnije nastaviti paćenički put. Dakle, Edip živi u jednom neznanju i opsesivno pokušava da dođe do saznanja. Što vreme više odmiče sve ga više muči pitanje, a ko sam ja? Pri tom što više stvar postaje napetija, Edipova žena (majka) sve više i više pokušava da umiri situaciju i ako ni ona ne zna, ne možemo se oteti utisku da možda ona ipak zna istinu. Dok smo za Edipa sigurni da ništa ne zna i da srlja ne znajući. Sada tu ima mnogo peripetija i zapleta, ali je važan lik koji se pojavljuje Tirecija koji je imao status vrača. On je imao dve bitne osobine: bio je slep, što mu je omogućilo da pošto ne vidi spolja bolje vidi unutra; i bio je hermafrodit, nije mu bio jasan pol, bio je i muško i žensko. On je takav postao zato što je video nešto što nije smeo da vidi, nešto što je bilo mnogo više tabuizirano od snošaja sa majkom. Naime, šetajući po brdima video je snošaj između zmija. Napetost raste i odvijaju se različiti događaji, Edip pronalazi i pastira koji ga je pronašao itd. i posle brojnih peripetija Edip spoznaje istinu i biva užasnut. Ono što on radi u trenutku spoznaje te užasne istine je da ulazi u onaj deo kuće u koji muškarci nikad ne ulaze, a to su ženske odaje. Izbezumljen uleće i tamo zatiče svoju majka – ženu obešenu, ona se ubila. On nju vidi obešenu, prvi put je svoju ženu video kao majku, a majku kao ženu, prvi put je progledao i u tom trenutku on uzima kopču sa njene odežde, kojom je njena odežda bila pričvršćena. Tada njena odežda spada i njeno telo ostaje obnaženo. Prvi put je vidi nagu u tom novom svetlu i tom njenom kopčom izbija sebi oči, oduzima sebi vid i postaje slep čovek. Kao posledica teškog prestupa, kojeg ni sam nije bio svestan, on biva izgnan iz Tebe da se potuca po svetu ne bi li ga neka zver pojela ili tako nešto. Tu se završava ta studija o Edipu koja je kod nas pogrešno nazvana “Car Edip”, originalan naziv bi glasio “Edip tiranin” pri čemu u ono vreme tiranin nije značilo nešto rđavo već je tiranin značilo samodržac, onaj koji vlada na osnovu nekih svojih kapaciteta i sposobnosti, a ne na osnovu nasleđa. Frojd je otprilike ovde stao, ali se za Sofokla priča nastavlja. Završetak Edipa je u delu “Edip na Kolonu”. Sofokle je celog života pisao Edipa i tek pred kraj života uspeo je da dovrši “Edipa na Kolonu”. Dok je fokus u prvom delu Edipa vezan za sukob između neke zabrane i želje između saznanja i neznanja, između incesta i sudbine. U drugom delu ništa od ovoga nije glavno. Edip se u pratnji svoje ćerke Antigone potuca po svetu i stiže do jednog idiličnog kraja, predivnog mesta, koje je bilo posvećeno nekim čudnim božanstvima. To mesto je zabranjeno, na njega smrtnik ne sme da kroči, ali on sad kao već izmučen, star i slep stupa tamo. Tu se suočava sa nečim što više nije želja, više nije zakon nije prekršaj već je smrt. Sam smisao “Edipa na Kolonu” je suočenje samosvesnog subjekta sa smrću. Na tom mestu će Edip reći nešto kao : ” Zar tek sada kada sam ništa, čovek postajem”, pri čemu to čovek ovde znači muškarac, muž. Znači da tek sada kada se suočio sa svojom ništavnošću, sada kada je postao ništa, odrtaveli, slepi starac i tek sada kada sam se s tim suočio (a ne sa nekim zabranama, policajcima) postajem čovek, muškarac. Dolazi finale gde se Edip oprašta od ljudi, ostavlja ih u njihovim zavadama, ostavlja potomke u njihovim zavadama i prokletstvima (njegovi sinovi će se međusobno poklati), ostavlja ćerke i odlazi sam na put. Zemlja se otvara i tamo ga čeka neki bog i odvodi ga u podzemni svet. Tu se završava Sofoklova storija o Edipu koju nećemo naći u mitu.

 

Драган Симовић: О РАДУ НА СЕБИ

СРБСКИ ЖУРНАЛ

Наша је света дужност

да радимо на себи.

Нема веће дужности, нема већег позвања, нема вреднијег задатка од рада на себи.

Радити на себи значи, бити у самоме Бићу Стварања.

Највредније и најлепше уметничко остварење јесте остварење нашега бића, остварење нашега суштаства.

Моје песме бивају тек одраз уметничког рада на мојему унутарњем бићу.

Не стварам ја песме, већ моје песме стварају мене!

Песме су само одбљесак Вечности у тренутку надахнућа.

Моје песме бивају моје само док се рађају, док стварају и обликују мене.

Онога трена кад изиђем из самога чина стварања, моје песме престају бити моје.

Тада припадају Вечности, припадају Акаши, припадају Језгру Звезданих Јата.

Зато сам и престао да објављујем књиге.

Некада сам скупљао своје песничке радове, сабирао их и разврставао, а онда предавао у штампу, а из штампе их потом прослеђивао књижарама и билбиотекама, прослеђивао читаоца.

Од пре три године, то више не чиним.

Више не објављујем своје…

View original post 179 more words

Pravilo br.1:

Pravilo br.1:

Decentrirajte se, pokušajte da sagledate situaciju iz ugla sagovornika. Istražite kako drugima stvari izgledaju. A zatim pokušajte da proverite svoje mišljenje uz pomoć samog sagovornika tražeći da on lično potvrdi ili opovrgne vas zaključak. Pri ovome treba da budete takticni da ne bi nekog povredili i svesni da možda nećete odmah dobiti sve odgovore. Ali dok ne dobijete odgovor nema prave komunikacije.

Шта је то конструктивистичкa парадигмa?

Kонструктивистичку парадигму можемо да дефинишемо и као образовну теорију, мада се, заправо, ради о читавом сплету теорија различитих хуманистичких и антрополошких дисциплина, а пре свега о теорији сазнања. Како сама реч каже, конструктивизам се заснива на основној поставци да не постоји наивно реалистичка и објективна слика света, него различите конструкције на основу којих људи настоје да осмисле свет. У образовању то значи да наставни процес неће усађивати готове представе, објашњења и слике света ученицима, него само ће помоћи ученицима да сами конструишу сопствену смислену и функционалну репрезентацију слике света. У психотерапији терапеут помаже клијенту да осмисли слику света у области која је проблематична за клијента и где старе конструкције више нису делотворне.  Знање се конструише у друштвеном контексту, и врло је важно тзв. партиципативно знање, тј. укључење раније стечених знања у процесу новог сазнавања, реконструкција старих знања да би се поново пререконструисала нова, шира и другачија. Реконструкција, деконструкција, реструкција и преструктурација стечених знања у конструктивистичкој парадигми значајнија је од саме конструкције, јер овим поступцима стичемо способност поновне конструкције и примене знања. Проблеми се уочавају и решавају у односу на разна гледишта и перспективе.

Оче наш

Оче наш, који си на Небесима
Да се свети име Твоје
Да дође Царство Твоје
Да буде Воља Твоја
И на земљи као што је на Небесима
Хлеб наш насушни дај нам данас
И опрости нам дугове наше
Као што и ми опраштамо дужницима својим
И не уведи нас у искушења
Но избави нас од злога

Јер је Твоје Царство и Сила и Слава
Сада и увек и у векове векова.

NAJNOVIJA KLASIFIKACIJA MENTALNIH POREMEĆAJA DSM-V

Peto izdanje DSM izlazi u maju, a već su objavljeni neki od bitnijih dodataka u dijagnozama. Pojedine stavke su i pre izlaska podigle buru. Najkontroverznija je u svakom slučaju ODD (Oppositional Defiant Disorder) odnosno “opozicijski prkosni poremećaj”.

Pod opisom ovog stanja stoji da je to “neposlušnost prouzrokovana besom protiv autoriteta, dominantne paradigme ili društvenih normi”. Analitičari smatraju da će otvorena kritika sistema ili izabranih političara biti dovoljna za “reakcije”. Zanimljivo je i da se ova dijagnoza ne može dodeliti onom ko pati od “asocijalnog ponašanja”.

OS – “Ludi ste” ako verujete da vas vlast nadzire

Tu je i čitav niz ostalih kontroverzi. Verovanje u termin “Organized Stalking” odnosno “organizovano uhođenje”, koji je usko vezan uz “misao da vas Vlada ili tajne službe nadziru i prate pomoću tehnoloških alata” od sada će biti povezan s paranoidnim poremećajem ličnosti (F60), uprkos očiglednoj činjenici da organi vlasti sve više sprovode ovu strategiju.

ON – Ako jedete zdravo, niste normalni

Orthorexia Nervosa takođe je na velika vrata uvedena u DSM. Pod tim se smatra psihički poremećaj “zaokupljenosti pripremama zdrave hrane, planiranje jelovnika, redovna vežba i borba protiv pesticida, herbicida i konzervansa u toj meri da se osoba ne oseća dobro ukoliko jede nezdravu, kaloričnu i masnu hranu”. Gotovo su neverovatne moguće implikacije ove mere, pa je teško i naslutiti ih pre primera iz prakse.

SCT – Sluggish cognitive tempo (Poremećaj laganog tempa)

Bolest u kojoj je osoba previše opuštena tokom obavljanja stresnih ili svakodnevnih zadataka.

PAB – Passive-aggressive behavior (Pasivno-agresivno ponašanje)

Ponašanje kojim osoba na pasivan način agresivno opstruira neki opštedruštveni cilj ili ulogu.

UPOTREBA IMAGINATIVNOG TIMA U “KAO DA” REFLEKTOVANJU

PRVA FAZA:

REFLEKTOVANJE “KAO DA”

 -Kad bi ste se ponašali kao osoba kakva biste voleli da budete, šta biste radili drugačije od onoga što sada radite?

-Ako bih ja kao terapeut mogla da vas vidim ponovo za šest meseci tokom kojih ste napravili značajan napredak ka ostvarivanju toga da budete osoba kakva biste voleli, šta bih mogla da primetim da je kod vas drugačije?

-Šta bi za vas bili početni pokazatelji da ste se uputili u pravom smeru?

 

KREIRANJE IMAGINATIVNOG TIMA

Ukoliko neka osoba ima problema da odgovori na ova direktna, refleksivna i zahtevna pitanja, ponudi joj se pomoć imaginativnih (ali i realnih) članova koji mogu da obrazuju tim koji će joj se naći pri ruci kao bord savetnika koji joj pomaže. U tu svrhu se postave stolice, najbolje sa imenom ili slikom članova tima. Tada se klijentu postavljaju sledeća pitanja:

Recimo da razgovarate sa ovim članom tima posle izvesnog značajnog napretka koji ste ostvariliu željenom pravcu koje promene bi toj osobi  bile evidentne?

Šta bi ta osoba rekla da se specifično promenilo na vama?

Koje posebne korake bi ona smatrala da ste preduzeli da ostvarite tu promenu? 

Koje konstruktivne predloge i savete za ubuduće bi vam ona dala?

Šta bi vam onda rekla da uradite ukoliko vas obuzme bes?

Kako bi ta osoba opisala situacije u kojima taj problem za vas ne predstavlja problem? 

Kako bi ta osoba opisala šta vi radite kada se ponašate na načine koje vi preferirate? 

Kako bi ona objasnila vašu sposobnost da postignete ovaj veliku uspeh?

Kako bi ona znala da se krećete u pravcu u kome biste to želeli? 

DRUGA FAZA:

PLANIRANJE “KAO DA”

Kada klijent sasluša refleksije članova tima, terapeut zajedno sa njim  sastavi listu “kao da” ponašanja koja vodi preferisanim ciljevima. Posle toga klijent ranguje ova ponašanja od najlakšeg ka najtežem. Ukoliko klijent sa ovim ocenjivanjima ima problema, terapeut poziva članove tima da pomognu.

TREĆA FAZA:

DELANJE “KAO DA”

Klijent se prvo usredsređuje na jedan ili dva najlakša ponašanja sa liste i tek onda se polako hvata u koštaca sa težim. Posle ovih odigravanja klijent i terapeut zajedno diskutuju izvedena “kao da”  ponašanja koja su izabrana zajedno sa svim problemima ili mogućnostima.

Opet se u toj diskusiji mogu pozvati članovi tima koji će pomoći. U svakom slučaju važno je da terapeut sve vreme podseća klijenta da je napredak spora promena – uvećavanje doze onoga što želi da postigne, a ne jednokratna drastična promena onoga što ne valja samo na ono što se priželjkuje.

 

 

 

Osoba kao naučnik

Osoba kao naučnik
• “Čovek posmatran kao
naučnik je u stalnim
nastojanjima da osmisli
svoj svet i da isproba
koliko je to što je osmislio
predvidivo, odnosno da
sazna da li se uz pomod te
tvorevine svet može jasno
anticipovati.”
Bannister & Fransella

BELEŠKE ZA RAZUMEVANJE MENTALNIH POREMEĆAJA

Dorothy Raw

BELEŠKE ZA RAZUMEVANJE MENTALNIH POREMEĆAJA

Da bismo mogli da razumemom mentalne poremećaje pre svega moramo da razumemo sebe. Tek tada možemo da shvatimo da ne postoji takva stvar kao što je “psihički poremećaj” ili “mentalna bolest”. Pod takvim nazivom kriju se različiti načini ponašanja pojedinih osoba koje se nađu u teškim situacijama.

1. Sve što vidimo vidimo na individualan, sebi svojstven način. Ne postoje dve osobe koje su nekada tumačile neki događaj potpuno istovetno.

2. Način  na koji smo fiziološki konstruisani  ograničava nas i zato nikada nećemo i ne možemo direktno saznati  stvarnost. Sve što možemo da saznamo su konstrukcije, značenja ili smisao koji sami stvaramo. Mi smo pre svega osobe koje stvaraju smisao  (meaning-creating creatures).

3. Ono što ljudi osećaju je ono što jesu – osoba je sveukupni zbir svih značenja( tumačenja,  verovanja, stavova, mišljenja, ideja, sećanja) koje je ta osoba ikada stvorila. Mi smo isto što i naše strukture značenja (meaning structure).

4. Mi, ili naše strukture značenja nisu tačne replikacije ili refleksije sveta, već slike koje smo stvorili o svetu  i za koje se nadamo da su tačne. Kada  napravimo sliku prometnog puta koji želimo da pređemo nadamo se da je ta naša slika u najvećoj mogućoj meri tačna.

5. Mi smo razvili mnogo različitih načina pomoću kojih održavamo strukture našeg značenja.  Kada se osećamo anksiozni to je znak da su naše strukture značenja ugrožene. Ukoliko smatramo da smo u opasnosti da budemo pretrpani silnim obavezama, možemo da napravimo neki spisak i da tako stvorimo osećaj da držimo stvari pod kontrolom. Ukoliko smatramo da smo izgubili poverenje u sebe,  možemo da se vidimo sa ljudima koji će nas razuveriti u to.

6. Naša struktura značenja ima dve središnje dimenzije.

a) Kako se osećamo spram sebe i kako vidimo sebe?

b) Kako doživljavamo naš osećaj postojanja i kako se suočavamo se pretnjom nestanka (anihilation)?

7. Kako se osećamo spram sebe tiče se

a) Toga kako sudimo o sebi, koliko sebe cenimo, koliko sebe volimo ili mrzimo,

koliko imamo samopouzdanja u sebe?

b) Ovo osećanje je dimenzionalno, dimenzija na kojoj se čovek može kretati ka krajnjim polovima gore-dole, u zavisnosti od

toga kako se tumači ono što nam se događa.

c) Što se ljudi lošije osećaju u vezi sebe, to im je teže da održe svoj integritet.

8. Kad god napravimo grešku u rasuđivanju mi – najjednostavnije rečeno – otkrivamo da svet nije onakav kakvim smo ga mi zamišljali (konstruisali). Zbog toga naša struktura značenja može da postane ugrožena. Kada se struktura značenja raspada, mi osećamo kao da se mi sami raspadamo.

9. Što više osećamo da se raspadamo, postajemo očajniji da zadržimo naše odbrane, odnosno strategije pomoću kojih nastojimo da izađemo na kraj sa problemima u kojima se nalazimo, to jest da se sačuvamo od raspada naših struktura značenja, odnosno od raspada nas samih.

10. Katkad ljudi postaju užasnuti onim što se u njima zbiva.

a) Događaje sa kojim su suočeni oni nekada nastoje da objasne pomoću straha koji je prouzrokovalo nešto što se nalazi u njihovom spoljašnjem okruženju, pa se tada kaže

da su razvili neku fobiju (naprimer agorafobiju, strah od otvorenog prostora).

b) Umesto toga, ljudi ponekad nastoje da pobegnu od svog straha tako što postaju sve aktivniji i aktivniji, sve do one mere koja se naziva manijom.

c) Ponekad, neki ljudi nastoje da kontrolišu svoje strahove tako što preduzimaju odredena ponašanja za koje veruju da će sprečiti neke užasne katastrofe kojih se pribojavaju.

Na žalost, čim izvrše ovakva ponašanja počinju da sumnjaju da li su to što su učinili učinili dovoljno dobro, i zato ponavljaju takve radnje do u beskraj – opsesivno i kompulzivno.

d) Ukoliko gore navedene strategije ne pomognu, ljudi se najčešće povlače u sebe i

postepeno odustaju da osmišljavaju svet na način na koji to čine drugi ljudi oko njih.

Tada stvaraju ideje koje zovemo halucinacijama ili obmanama (delusions). Oni gube sposobnost da razlikuju svoje misli od zvukova iz svog spoljašnjeg okruženja i misle da čuju zvuke u slučajevima kada doživljavaju sopstvene misli. Za takve osobe uglavnom se kaže da imaju psihozu i one se najčešće dijagnostikuju kao šizofrene osobe.

e) Ponekad ljudi smatraju da moraju da vredno  da rade da bi bili prihvaćeni, odnosno da moraju da budu dobri da bi bili voljeni. Ukoliko smatraju da nisu dovoljno dobri, oni počinju da se osećaju krivima i počinju sami sebe da okrivljuju. Ukoliko ljudi optužuju sebe za nesreće koje su im se dogodile, nesreća se može pretvoriti u depresiju, koja je vrlo različita od nesreće. Kada su ljudi nesrećni, bez obzira kakva im se nesreća dogodi, oni se daju utešiti. Ukoliko su depresivni, oni se ne daju utešiti zato što počinju da mrze sami sebe i postaju svoji najgori neprijatelji. Osnova depresivnog osećanja je osećanje kompletne izolacije. Ljudi su nađu u zatvoru koji su sami stvorili, u kojem su oni sami ujedno i zatvorenik i okrutni čuvar.

DECA UČE ONO ŠTO ŽIVE

AKO DETE ŽIVI SA KRITICIZMOM, ONO UČI DA OSUĐUJE.
AKO DETE ŽIVI SA NEPRIJATELJSTVOMO, ONO UČI DA SE TUČE.
AKO DETE ŽTVI SA STRAHOM, ONO UČI DA BUDE ZABRINUTO.
AKO DETE ŽIVI SA SAŽALJEVANJEM, ONO UČI DA SE SAMOSAŽALJEVA.
AKO DETE ŽIVI SA ISMEJAVANJEM, ONO UČI DA  BUDE STIDLJIVO.
AKO DETE ŽIVI SA LJUBOMOROM, ONO UČI STA JE ZAVIST.
AKO DETE ŽIVI SA  PONIŽAVANJEM, ONO UČI DA SE OSEĆA KRIVIM.
AKO DETE ŽIVI SA   PODSTICANJEMO, ONO UČI DA IMA POVERENJA.
AKO DETE ŽIVI SA TOLERANCIJOM, ONO UČI DA  BUDE STRPLJIVO.
AKO DETE ŽIVI SA   POHVALOM, ONO UČI DA CENI DRUGE.
AKO DETE ŽIVI SA   PRIHVATANJEM, ONO UČI DA VOLI.
AKO DETE ŽIVI SA ODOBRAVANJEM, ONO UČI DA  SAMO SEBE VOLI.
AKO DETE ŽIVI SA PRIZNAVANJEM, ONO UČI DA JE DOBRO IMATI CILJ.

AKO DETE ŽIVI SA SUDELOVANJEM, ONO UČI O PLEMENITOSTI.
AKO DETE ŽIVI SA POŠTENJEM I ISPRAVNOŠĆU ONO UČI ŠTA SU ISTINA I PRAVDA.
AKO DETE ŽIVI SA SIGURNOŠĆU , ONO UČI DA IMA POVERENJA U SEBE I ONE OKO SEBE.
AKO DETE ŽIVI SA NAKLONOŠĆU, ONO UČI DAJE SVET MESTO U KOME JE LEPO ŽIVETI.
AKO DETE ŽIVI SA  SPOKOJSTVOM, ONO UČI DA ŽIVI SA MIROM U DUŠI.

SA ČIME STE VI ŽIVELI?

DOROTITY LAW NOLTE

PSIHIJATRIJSKI SINDROMI

PRIKAZ NAJVAŽNIJIH PSIHIJATRIJSKIH SINDROMA

-Akutna psihotična anksioznost

.-Akutno konfuzno stanje (delirantni sindrom)

-Suicidalni sindrom

-Sindrom agresije

-Sindrom autoagresija

-Psihijatrijski sindromi vezani za životno i generativno doba

Psihijatrijski sindromi kod kojih je indikovana psihijatrijska hospitalizacija
Kod svakog psihijatrijskog oboljenja pažljivim pregledkom pacijenta, znanjem i iskustvom lekara može se konstatovati da veći broj simptoma koji se u okviru psihijatrije označavaju sitintagmom”psihopatološki fenomeni” Njihvo postojanje u medjusoboj komunikaciji od više njih od posebnog je značaja o domošenju odluke o upućivanju takvog pacijenta na bolničko lečenje. Medjutim, i pojedinačno svaki od dalje navedenih sindroma i simptoma može da bude dovoljan razlog sam po sebi po sebi za hospitalizaciju bolesnika.  To su pre svega sledeći sindromi: 1. opšti psihomotorni nemir, 2. psihotična anksioznost (strah), 3. agresivni pacijenti, 4. impulsivnost, 5. suicidalnost, 6. logoreja, 7. disocijacija mišljenja, 8. sumanute ideje ( ekspanzivne ideje, depresivne ideje, neosnovane ideje patološke ljubomore, interpretitivne ideje, hipohondrične ideje i dr.), 9. doživljavanje halucinatornih fenomena i iluzija, 10. euforija, 11. depresivno raspoloženje, 12. autizam, 13. stupor, 14. poremećaji orjentacije, kvantitativni poremećaji svesti, 16. status epileptikus, 17. fenomeni derealizacije i depersonalizacije i 18. u svim drugim slučajevima kada lekar proceni da psihičko stanje bolesnika predstavlja opasnost po njega, njegovu okolinu i ili imovinu. U koliko pacijent i njegova porodica odbije predloženu hospitalizaciju iz bilo kog razloga lekar je obavezan, potrebno je da lekar upiće u karton pacijenta i po mogućnosti da to uradi i administrativno lice koje vodi dispanzerske protokole bolesnika u odgovarajućoj rubrici “primedba” ili slično. Nije dovoljno da se upiše “odbija bolničko lečenje”, kao što je to praksa sa somatskim bolesnicima, već treba upisati ime i prezime najodgovornijeg lica medju pratiocima i njegov rodbinski ili drugi odnos prema bolesniku ( komšija, prijatelj, socijalni radnik i sl). takvom bolesniku treba izdati uput za bolničko lečenje.

hM, hM JEZIK

ZAROBLJENICI JEZIKA

Obrasci  zaključivanja o sopstvenim unutrašnjim stanjima se formiraju u procesu učenja govora kroz proces usvajanja reči imenovanjem stvari i zbivanja. Procedura učenja su iste bilo da se radi o razvijanju veština opisivanja spoljašnjeg ponašanja ili veština samoopisivanja unutrašnjeg reagovanja. Dete mora biti naučeno kako veštinama opisivanja spoljašnje sredine i spoljašnjeg ponašanja tako i veštinama opisivanja unutrašnjih stanja i reakcija. Bez eksplicitnog uvežbavanja  ne možemo uopšte mati znanja o našim unutrašnjim stanjima. Unutrašnja stanja koja nismo naučili da identifikujemo i imenujemo, ostaju unutrašnja u smislu da nismo u stanju da o njima govorimo. Postojanje svesti o nekom unutrašnjem stanju je ishod procesa učenja. Jednostavno rečeno, od najranijeg detinjstva neko iz okoline deteta mora da mu „pokaže i imenuje“ sve stimulusr koje dete treba da diferencira i sve odgovore koje treba da ima u repertoaru svog reagovanja na te stimuluse. Tako dete nauči da koristi reč „bol“ da bi opisalo jedno specifično unutrašnje stanje, jer je uvežbano da to stanje diferencira od drugih stanja  i da ga imenuje rečju „bol“. Konceptualne i terminološke „zalihe“ socio-kulturne sredine su najpotpunije izražene u leksici. Ali, ni u uslovima veoma bogate leksike, kao što je to redovno slučaj u sredinamo koje poseduju visokorazvijen jezik, te „zalihe“ nisu neiscrpne. Kada je u pitanju konceptualizacija i imenovanje unutrašnjih stanja one su još ograničenije i u prličnoj meri neadekvatne . Sledeći liniju takvog rezonovanja dolazimo do zaključka da je osoba i kada maksimalno ovlada jezikom svoje socio-kulturne sredine svojevrsni zarobljenik svog jezika. Pojedinac ne može svoj verbalni repertoar da učini bogatijim i preciznijim od onog koji mu pružaju leksika njegovog jezika i kultura u kojoj je taj jezik razvila.

Preuzeto iz knjige Nenada Havelke  “Socijalna percepcija”.

MANIFEST POSTMODERNE PSIHOTERAPIJE

Mi učimo i pričamo klijentovim svakodnevnim jezikom, a ne našim profesionalnim jezikom koji etiketira. To se odnosi na klijentove vrednosti,

poglede na svet, verovanja, reči i fraze.

Mi prihvatamo kljentov jezik i sistem značenja da bi to strateški upotrebili. Verujemo da se u jeziku krije ključ napretka i promene, ciljevi i strategije terapije prilikom psihoterapijske intervencije. Jezik je terapeutsko oruđe i mi se kao kameleoni adaptiramo na klijentov jezik. Što smo uspešniji u tome i terapija će biti uspešnija. Klijent će biti saradljiviji i otpor će se pojavljivati ređe, jer će biti svestan da ga terapeut razume jer priča njegovim jezikom.

Mi smo potpuno udubljeni i ljubopitljivi u vezi onoga što klijent govori. Ne pokušavamo da koncipiramo svoju priču o klijentu i da njega smestimo u svoju mapu, već pokušavamo da razumemo kako izgleda klijentova mapa, kuda on ide, koji je ugao njegovog gledanja i koje su njegove dileme.

 Tako informacije dobijamo direktno –  iznutra, a ne sa strane.

Kada razgovaramo o svojim klijentima izvan psihoterapijske sobe opisujemo ih njihovim samoopisima, koristeći njihove fraze i reči. Tako uspevamo da shvatimo jedinstvenost svakog klijenta, da uđemo u njegove cipele i bolje razumemo koja značenja klijent nameće. U fokusu našeg interesovanja je pojedinačna osoba i njena lična verzija stvarnosti.

Mi stavljamo u zagradu naša predznanja i fokusiramo se na ono što su klijentova znanja.

Mi se svesno odričemo pozicije moći i ništa ne zaključujemo dok ne pitamo svog klijenta. Pre svega nas interesuje da li se on slaže i da li gleda na stvari na način koji mu nudimo u svojoj interpretaciji.

Mi smo lakoverni sagovornici. Čak i ako vidimo da nam klijent plasira neistinitu priču mi to prihvatamo kao istinu razmišljajući o tome šta klijent testira takvim svojim ponašanjem.

Postmoderna terapija je dvosmerna konverzacija, partnerski proces, razmena ideja, mišljenja i pitanja. Sam proces pričanja je postao mnogo važniji od sadržaja i detalja priče.

Prema: „Becoming a postmodern collaborative therapist“ Harlene Anderson

Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders

We believe that there is now overwhelming evidence that DSM-5:

  • Is the result of a secretive, closed, and rushed process that put publishing profits ahead of public welfare;
  • Is in many places scientifically unsound and statistically unreliable, and did not received a much needed and widely requested external scientific review;
  • Is clinically risky because of many new and untested diagnoses and lowered diagnostic thresholds
  • Will result in the mislabeling of mental illness in people who will do better without a psychiatric diagnosis
  • Will result in unnecessary and potentially harmful treatment with psychiatric medication;
  • Will divert precious mental health resources away from those who most need them.

 

For these reasons, we have serious concerns about the new DSM-5 scheduled for publication by the American Psychiatric Association on 20thMay, 2013. 

 

These concerns should be resolved through concerted, interprofessional, international dialogue. Such dialogue should involve detailed critique of these proposals, consideration of possible alternatives, including non-medical approaches such as the problem-focused approach and individual case formulation used in evidence-based psychological therapies. There should be comprehensive, peer-reviewed, scientific field testing of any proposed suggestions.

 

Until these issues have been addressed, we believe that clinicians should not use DSM-5 in their clinical decisions and communications wherever possible. Wherever possible, researchers should choose not to use the scientifically unsound DSM-5 categories as the basis of their studies, especially as such invalid diagnoses may compromise their own findings. We believe that, due to the availability of safe and legal alternatives, healthcare planners, managers, and commissioners have no need to use DSM-5 for planning or billing purposes. Colleagues in the pharmaceutical industry should avoid the use of DSM-5 diagnostic codes in planning, conducting or reporting their work, especially as they bear little relationship to underlying biological mechanisms. In addition, journal editors should consider whether it is appropriate to publish scientific papers that unquestionably assume the reliability and validity of DSM-5 diagnostic categories. Finally, the media should be aware of the scientific, theoretical, and ethical problems in DSM-5 when reporting on mental health issues.

 

ДА ЛИ ЈЕ МАСТУРБАЦИЈА “НОРМАЛНА”?

Томас Сас један од родоначелника антипсихијатријског покрета у својевремено веома утицајној књизи «Производња лудила» даје преглед крсташког рата који је против мастурбације вођен више од двеста година:

1716. Теорија по којој мастурбација изрокује лудило зачета је објавом дела Онанија или одвратни грех самоосврнућа (непознатог аутора) у Лондону. Књигаје преведена на многе језике и до 1746. године доживљва 80. издање.   

1812. Бенџамин Раш у првом америчком уџбенику психијатрије закључује да мастурбација узрокује разне слабости, између осталих и слабоумност.

1816. Жан Есквирол тврди да се мастурбација у свим земљама признаје као општи узрок лудила. До 1838. године, он епилепсију, меланхолију и самоубиство додаје стањима узрокованим мастурбацијом.           

1850-1900. Психијатријско учење да мастурбација узрокује лудило достиже врхунац. Појединац који је могао пожелети да окује, веже или стави појас невиности неком детету или душевном болеснику, да их туче, заплаши, или чак кастрира, могао је наћи човечног и поштованог лекара да то уради мирне савести.                                            1

             1869. Карл  Лудвиг Кахлбаум, немачки психијатар, дао је име кататонија синдрому за који се сматрало да је углавном узрокован дуготрајном или претераном мастурбацијом.

1890. Џонатан Хачинсон, декан Краљевског факултета за хирургију лечи мастурбацију обрезивањем и заступа мишљење да би темељитије мере но што је обрезивање била права услуга пацијентима оба пола.      

1905. Истакнути психијатар Бернард Сакс препоручује да се мастурбација код деце лечи кантеризацијом кичме и полних органа.                                                                                                            ”                                     ~

1918. Ернест Џонс, пнонир британске психоанализе сматра да ће се открити да права иеурастенија зависи од претеране онаније.

 

 

Тешко је рећи кадаје дијагноза мастурбације у потпуности нестала из психијатријског апарата, али је сасвим јасно да се на мастурбацију данас гледа много благонаклоније него пре пар стотина година. Лестер Бернам, четрдесетдвогодишњи рекламни агент и главни јунак филма «Америчка лепота».

у почетним кадровима снимљен је у купатилу док говори: «Погледајте ме. Дркам под тушем. То ће ми бити најлепши тренутак у целом дану. После ће дан бити све гори и гори.» За пар стотина година, схватање абнормалности толико се променило да ова сцена код милионског гледалишта овог филма није изазвала страх да ће се главном јунаку осушити кичма, или да ће бити повод да им деца крену на пут без повратка, или да је ова, некад незамисливо опсцена радња, нешто што може на било који начин угрозити друштво.

«Онтолошки евидентан» статус мастурбације као психичког поремећаја који озбиљно може да угрози судбину човечанства једноставно је «испарио». Мастурбација је данас прихваћена као део свакодневних активности, стање које одговара прописима и очекивањима савременог друштва.

Другим речима, стање нормалности.

Али мастурбација није једини поремећај који је дуго времена био уврежен у психијатријску праксу, а затим једноставно нестао из ње. Мада су хомосексуалне активности историчарима одавно познате (у културним специфичностима античких времена биле су третиране пре као питање животног стандарда него психичког поремећаја), оне су се на патолошкој сцени појавиле у другој ревизији ДСМ из 1968 године, као једна врста од десет наведених сексуалних девијација. Бројне демонстрације политички активних група хомосексуалаца које су уследиле седамдесетих година довеле су до тога да у данашњој верзији  ДСМ-4  хомосексуалност схваћена као поремећај уступила место хомофобији, односно поремећају који се заснива на страху од патолошких аспеката хомосексуализма!

  • Филм «Америчка лепота» (Аmerican Beauty) снимљен је у продукцији куће «Дримврк Пикчрс» (Dreamworks Pictures), 1999 године. Режирао га је Сем Мендиз (Sam Mandes) по сценарију Алан Бола (Аlаn Ваll), а главну улогу у њему тумачи Кевин Спејси (Кеvin Spасеу). Овај филм добио је награду Америчке академије за филм «Оскар», и то у категоријама за најбољи филм, најбољу режију, најбољег глумца, најбољи оригинални сценарио и најбољу фотографију 2000. године.               
    • ДСМ-4 „Дијагностички и статистички приручник менталних поремећаја“ (четврта тренутно бажећа верзија) у издању Америчке психијатријске асоцијације.

Извор: чланак професора  Душана Стојнова “Друштвена конструкција нормалности и њених граница”.

 

АБНОРМАЛНОСТ

                          Абнормалност: научни или метафизички проблем?

Психолошка абнормалност – често употребљавана као синоним за изразе «душевна болест» или «ментални поремећај» – једно време је у Западној цивилизацији поистовећивана са појавом «лудила» чији је узрок приписиван анимистичким, наднаравним или физичким силама. Временом, ова схватања замењена су многим савременим оквирима за дефинисање абнормалности. Између осталог, јавили су се и психодинамски, бихејвиорални, когнитивни, биолошки, социјални, генетички и неуропсихолошки оквир, као и њихове разноврсне комбинације – социо-биолошка, когнитивно-неуропсихолошка, итд. Њима се абнормалност дефинише као једна врста телесне болести, или као последица нерешеног унутрашњег психичког конфликта, или поремећен начин мишљења, или маладаптивно понашање, или као физичка или генетска аномалија. С друге стране, пак, настојања да се дефиниције абнормалности одбаце бројна су као и сама теоријска настојања да се она дефинише. Неки аутори су држали да је недопустиво објашњење по коме је абнормалност физичка болест или генетска аберација. Други су сматрали да дескрипција абнормалности не може и не сме бити сведена на дисфункцију психе нити да се може објаснити као посебна врста биохемијске или анатомске неправилности. Остали, под утиском великих културалних и контекстуалних разлика у концептуализовању абнормалности нису прихватали ни постојање једног узрока абнормалности, нити једног модела довољног за разумевање свих њених врста.

Бројна и дуготрајна настојања да се абнормалност објасни, као и радикалне промене ових објашњења током времена, указују на извесну друштвену несигурност у дефинисању ове појаве. Тренутно се мирне душе може тврдити да не постоји неки познат квалитет карактеристичан за све случајеве абнормалности, као ни прецизна дефиниција на основу које се абнормално може разликовати од нормалног. Неки иду дотле да тврде да једне коначне дефиниције абнормалности никад неће ни бити. Мада је сагласност већа међу оним ауторима који сматрају да ће се дефинисање абнормалности мењати у функцији времена и културе, фундаментално питање да ли је могуће доћи до једне њене свуда и заувек прихваћене дефиниције – односно до «реалности» абнормалног – још увек је отворено. Иако има много оних који су убеђени да се појам абнормалности односи на стварну појаву која се може открити и која се може објективно дефинисати, све је већи број аутора који сматрају да се абнормалност конструише у односима измећу људи: да не постоји ван  делатности људског ума и да се може само интерсубјективно  дефинисати.

 Другим речима, све је присутнији глас оних који тврде да фундаментална метафизичка питања о стварности и сазнању играју пресудну улогу у настојањима да се абнормалност дефинише.                                                                                                                                                    –

Проблем абнормалности ситуиран је у контекст « наука» (психологија, психотерапија и -психијатрија) које су претрпеле снажан утицај позитивизма. До завршних деценија прошлог века, међу припадницима ових области преовлађивало је уверење да је једини продуктивини оквир за разумевање психопатологије позитивистички приступ науци. Према овом схватању, заснованом на објектвном, постојаном и кумулативном знању о стварности, научне теорије су настојале да открију истину о томе какав је свет и како ствари у њему функционишу, а свако бављење метафизичким поставкама које се нису могле проверавати научним средствима није имало научни легитимитет. Међутим, скорашња схватања психопатологије карактерише све веће неслагање са оваквим погледима. Опсежним променама у овим схватањима постигнута је и сагласност о уважавању испитивања метафизичких поставки у изучавању психопатологије, мада неки аутори сматрају да су епистемолошки и метафизички оквири из филозофије повезани са изучавањем психопатологије исто колико и оквири научних дисциплина – уколико нису и важнији. Тако постаје све јаснија пресудна важност сржног онтолошког проблема повезаног са свим системима у историји сазнавања људи, а који се тиче постојања једне засебне стварности на коју се ови системи односе.

Неизбежно питање које се у вези са тим поставља је следеће: Да ли абнормалност  «постоји»

        у онтолошком  смислу, и да ли је могуће њено сазнавање? И модерни и постмодерни филозофи

много су расправљали су о проблему сазнавања. Мишљење да стварност постоји као скуп

емпиријски сазнатљивих или објективних истина најчешће се посматра као «модерна» позиција

у филозофији. Одбацивање ове идеје се у последње време најчешће назива «постмодерном» позицијом.                                                                                                                                       

Овај рад зато представља подршку постмодернистичке позиције која заговара преиспитивањее свих поставки које се узимају здраво за готово, а које често спречавају напредак у развоју сазнавања важних проблема. Он је такође и елаборација једног другачијег становишта, односно њиме се заступа став да се концепције стварности каква она заиста јесте не могу разликовати од субјективних доживљавања стварности, које се стога не могу поистоветити са самом стварношћу. Сходно томе, основе система за дијагностиковање менталних поремећаја, као и  сви системи за класификацију не описују један «ментално неутрални» поредак, већ се заснивају на извесним вредностима, културним специфичностима и претпоставкама које се  могу довести у питање.

Извор: чланак професора  Душана Стојнова

“Друштвена конструкција нормалности и њених граница”.

 

 

 

ŽIVOTINJA KOJA MOŽE DA POLUDI

Čovek je animal symbolicum što znači životinja koja stvara i koristi jezik simbola.

Upravo zato što poseduju simboličku funkciju ljudi se razlikuju od životinja.

Neki  (Rejmon Rije)  s pravom tvrde da je čovek jedina životinja koja može da poludi,

ali i to je posledica postojanja simboličke (ili semiotičke) funkcije kod čoveka.

Životinje reaguju na situaciju sad i ovde i ne mogu da odlože svoje reagovanje.  Sposobnost  odloženog reagovanja svedoči o tome da čovek poseduje nekakvo sredstvo kojim može da zadrži i produži dejstvo draži kojima je bio izložen. Ako trenutno ostavimo po strani postojanje kratkoročne i dugoročne memorije sposobnost odloženog reagovanja je jedan od pokazatelji postojanja simboličke funkcije.

Neki od ostalih pokazatelji postojanja simboličke funkcije su:

Evokacija (prizivanje, izazivanje) odsutnog odnosno proširivanje stvarnosti na ono što nije prisutno.

Reprezentacija (predstavljanje) je proces stvaranja slikovne zamene za stvarnost.

(mentalne slike)

Razlikovanje znaka i označenog se naročito odnosi na situacije kada su zamene  različite od onoga šta zaamenjuju. (npr. kada jedan gest  označava neki pojam)

Denotacija predstavlja korišćenje znaka radi upućivanja (i imenovanja)  stvarnost koja je različita od samog znaka. To može biti spoljna stvarnost (realno postojeća ili imaginarna) ili unutrašnje tzv subjektivno iskustvo (misli, emocionalna stanja…)

Proizvoljnost znaka ogleda se u tome da ne postoji nikakva prirodna veza između znaka i označenog. (napisano ime predmeta i sam predmet)

Kategorijalnost se odnosi na postojanje principa ili pravila na osnovu kojih se razlikuju klase i objekti svrstavaju u klase.

Stvaranje lažnih poruka je osobina pravih semiotičkih (simboličkih) sistema koji dopuštaju stvaranje lažnih pa i besmislenih poruka, stvaranje imaginarnog (uz pisutnu svest o imaginarnosti – «conscience de l’ imaginare» po Sartru.) kao i «umobolnih» tvorevina (bez svesti o imaginarnosti).

Semiotička sposobnosti obuhvata govor, ikoničke odnosno slikovne sisteme (mentalne slike, sisteme grafički simboli…), sistemi gestovnog tipa

Simbolička funkcija je opštasposobnost sticanja i korišćenja, odnosno stvaranja znakova, semiotičkih sistema  i izvođenje semiotičkih operacija i sticanje ili stvaranje semiotičkih realnosti. (Ivić) Ova semiotička realnost obuhvata svet simboličkih «proizvoda» koji postaju za čoveka (pored fizičke) druga realnost u kojoj živi. Stvaranje kulture (jezika kao socijalne institucije, nauke, umetnosti, religije, mitova…) bio bi pokazatelj ovog najvišeg nivoa simboličke sposobnosti. Simbolički sistemi takođe i formiraju i regulišu individualno ponašanje stvarajući i jednu drugu vrstu simboličke realnosti – unutrašnji svet.

Prema knjizi Ivana Ivića “Čovek kao animal simbolicum”.

SIMBOLIČKI UNIVERZUM

Između sistema receptora i efektora koji su nađeni kod svih životinjskih vrsta kod čoveka postoji i treća karika koju nazivamo simbolički sistem. Ovaj dodatak utiče na celokupno ljudski postojanje.  U poređenju sa ostalim životinjama čovek ne živi u širokoj realnosti, on živi što znači govori u drugačijoj dimenziji realnosti.

On živi u simboličkom univerzumu. (Cassier, 1972.)

Ljudi se aktivno trude da interpretiraju svoje iskustvo, traže svrhu, i značenje u događajima koji ih okružuju. Naš neurološki sistem je prilagođen da klasifikuje iskustva i transformiše konfuziju senzacija koju dobijamo putem receptora u kodovanu i dinamičnu sliku sveta. Ovo nastojanje da se odredi svrha i značaj elemenata koje opažamo se vrši na osnovu značenja. Značenja su potpuno individualna i kostruktivistički psihoterapeut

ulaže napor da razume proces stvaranja značenja kod klijenta.

Tu se pojavljuje jezik, kao vid predstavljanja iskustva u semantičkom prostoru.

Hteli mi to ili ne živimo u svetu jezika. Značenje se stvara putem jezika.

Mi smo bića koja zavise od jezika, rođeni na simbolima sastavljeni od priča.

Nemamo direktan pristup jedinstvenoj, stabilnoj, spoljnoj realnosti koja je potpuno saznatljiva. Umesto toga naše razumevanje je ograničeno kontekstom, interpersonalnim i ograničeno je.

Aktivnost pojedinca kreira i konstruiše njegovu ličnu realnost.

Svedoci smo sloma objektivnosti naše savremene ere koja ljudima daje veru u apsolutno i permanentno pravo u određena verovanja i vrednosti.

Na prvo mesto stavljamo potragu za pravom istinom, pravim znanjima i pravim vrednostima i shvatamo da se ona razlikuje od osobe do osobe.

Stvaranje realnosti je jedan aktivan proces konstruisanja koji nije direkno određen spoljnim svetom. Kategorizacija delova i celina univerzuma stvari, pojava, osoba… koje opažamo je stvar konvencije i određena je dogovorom. Osoba kreira sopstvene načine pogleda na svet u kome živi.

Čak i u carstvu osećaja gde je osobu lako posmatrati kao pasivnog primaoca spoljnih događanja aktivan proces konstruisanja je očigledan.

Albert Ajnštajn je primetio da teorija određuje šta možemo da opazimo, kao i da  naša trenutna uverenja daju osnovu na kojoj baziramo buduće anticipacije.

 

 

 

HM, HM JEZIK

Kultura je značajan faktor koji utiče na naše mišljenje i suđenje. U velikoj meri kultura utiče na mišljenje i sudjenje preko jezika. Jezik odredjene zajednice  zavisi od uslova života, a mentalni procesi,a posebno mišljenje zavisi od jezika i njegovog leksičkog fonda i strukture. Jedan od osnivača psiholingvistike Sapir (1921.) kaže:»Nije jezik samo sredstvo komuniciranja. Mi u velikoj meri vidimo i tumačimo svet u zavisnosti od jezičkih navika grupe kojoj pripadamo. Jezičke navike naše zajednice stvaraju predispozicije za određeni izbor i interpretaciju.» Slična shvatanja iznosi i jedan od kasnijih psiholingvista Vorf (1956.) koji smatra da ljudi različitih kultura vide svet  na različit način. Gramatičke kategorije jezika utiču na kognitivne kategorije.

(Kognicija (deo duše koji Platon naziva inteligencija) obuhvata sve procese koji su uključeni u proces saznavanja od opažanja, mišljenja, suđenja, zaključivanja, rešavanja problema, memorije,inteligencije, učenja, jezicke funkcije, imaginacije…

To je jedna od tri osnovne mentalne funkcije pored motivacije i emocija.)

Da je jezik određene zajednice važan faktor za način doživljavanja, Vorf je pokušao da pokaže analizom jezika Hopi Indijanaca. Jezik Hopi Indijanaca se po lingvističkim karakteristikama  bitno razlikuje od  evropskih jezika. Hopi nemaju jezičke forme za neposredno izražavanje prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti. Oni nikada neće reći:»Bio sam onde pet dana.» Eventualno će reći:»Ostao sam peti dan.» Za sve što ima kratak rok trajanja nemaju pojam, tako da u njihovom jeziku ne postoje reči «plamen», «dim». Nemaju reči kojima bi izrazili pojam brzine. Događaje ne pokazuju kao zbivanja u vremenu nego kao nešto što se preobražava iz unutrašnjeg u spoljašnje: iz srca, iz svesti ljudi, životinja, biljaka, stena…

Korišćenje takvog jezika nameće i određeni način gledanja na svet i njegovo tumačenje.

Margaret Mid navodi da pripadnici jednog novogvinejskog plemena smatraju istom bojom i žutu i maslinastu i plavozelenu i mnoge nijanse sivog.

Prema knjizi Nikole Rota “Osnovi socijalne psihologije“.