Martin Luther King Jr. “I Have a Dream” speech

…kažu najbolji ikada održan govor…

hM, hM JEZIK

ZAROBLJENICI JEZIKA

Obrasci  zaključivanja o sopstvenim unutrašnjim stanjima se formiraju u procesu učenja govora kroz proces usvajanja reči imenovanjem stvari i zbivanja. Procedura učenja su iste bilo da se radi o razvijanju veština opisivanja spoljašnjeg ponašanja ili veština samoopisivanja unutrašnjeg reagovanja. Dete mora biti naučeno kako veštinama opisivanja spoljašnje sredine i spoljašnjeg ponašanja tako i veštinama opisivanja unutrašnjih stanja i reakcija. Bez eksplicitnog uvežbavanja  ne možemo uopšte mati znanja o našim unutrašnjim stanjima. Unutrašnja stanja koja nismo naučili da identifikujemo i imenujemo, ostaju unutrašnja u smislu da nismo u stanju da o njima govorimo. Postojanje svesti o nekom unutrašnjem stanju je ishod procesa učenja. Jednostavno rečeno, od najranijeg detinjstva neko iz okoline deteta mora da mu „pokaže i imenuje“ sve stimulusr koje dete treba da diferencira i sve odgovore koje treba da ima u repertoaru svog reagovanja na te stimuluse. Tako dete nauči da koristi reč „bol“ da bi opisalo jedno specifično unutrašnje stanje, jer je uvežbano da to stanje diferencira od drugih stanja  i da ga imenuje rečju „bol“. Konceptualne i terminološke „zalihe“ socio-kulturne sredine su najpotpunije izražene u leksici. Ali, ni u uslovima veoma bogate leksike, kao što je to redovno slučaj u sredinamo koje poseduju visokorazvijen jezik, te „zalihe“ nisu neiscrpne. Kada je u pitanju konceptualizacija i imenovanje unutrašnjih stanja one su još ograničenije i u prličnoj meri neadekvatne . Sledeći liniju takvog rezonovanja dolazimo do zaključka da je osoba i kada maksimalno ovlada jezikom svoje socio-kulturne sredine svojevrsni zarobljenik svog jezika. Pojedinac ne može svoj verbalni repertoar da učini bogatijim i preciznijim od onog koji mu pružaju leksika njegovog jezika i kultura u kojoj je taj jezik razvila.

Preuzeto iz knjige Nenada Havelke  “Socijalna percepcija”.

ŽIVOTINJA KOJA MOŽE DA POLUDI

Čovek je animal symbolicum što znači životinja koja stvara i koristi jezik simbola.

Upravo zato što poseduju simboličku funkciju ljudi se razlikuju od životinja.

Neki  (Rejmon Rije)  s pravom tvrde da je čovek jedina životinja koja može da poludi,

ali i to je posledica postojanja simboličke (ili semiotičke) funkcije kod čoveka.

Životinje reaguju na situaciju sad i ovde i ne mogu da odlože svoje reagovanje.  Sposobnost  odloženog reagovanja svedoči o tome da čovek poseduje nekakvo sredstvo kojim može da zadrži i produži dejstvo draži kojima je bio izložen. Ako trenutno ostavimo po strani postojanje kratkoročne i dugoročne memorije sposobnost odloženog reagovanja je jedan od pokazatelji postojanja simboličke funkcije.

Neki od ostalih pokazatelji postojanja simboličke funkcije su:

Evokacija (prizivanje, izazivanje) odsutnog odnosno proširivanje stvarnosti na ono što nije prisutno.

Reprezentacija (predstavljanje) je proces stvaranja slikovne zamene za stvarnost.

(mentalne slike)

Razlikovanje znaka i označenog se naročito odnosi na situacije kada su zamene  različite od onoga šta zaamenjuju. (npr. kada jedan gest  označava neki pojam)

Denotacija predstavlja korišćenje znaka radi upućivanja (i imenovanja)  stvarnost koja je različita od samog znaka. To može biti spoljna stvarnost (realno postojeća ili imaginarna) ili unutrašnje tzv subjektivno iskustvo (misli, emocionalna stanja…)

Proizvoljnost znaka ogleda se u tome da ne postoji nikakva prirodna veza između znaka i označenog. (napisano ime predmeta i sam predmet)

Kategorijalnost se odnosi na postojanje principa ili pravila na osnovu kojih se razlikuju klase i objekti svrstavaju u klase.

Stvaranje lažnih poruka je osobina pravih semiotičkih (simboličkih) sistema koji dopuštaju stvaranje lažnih pa i besmislenih poruka, stvaranje imaginarnog (uz pisutnu svest o imaginarnosti – «conscience de l’ imaginare» po Sartru.) kao i «umobolnih» tvorevina (bez svesti o imaginarnosti).

Semiotička sposobnosti obuhvata govor, ikoničke odnosno slikovne sisteme (mentalne slike, sisteme grafički simboli…), sistemi gestovnog tipa

Simbolička funkcija je opštasposobnost sticanja i korišćenja, odnosno stvaranja znakova, semiotičkih sistema  i izvođenje semiotičkih operacija i sticanje ili stvaranje semiotičkih realnosti. (Ivić) Ova semiotička realnost obuhvata svet simboličkih «proizvoda» koji postaju za čoveka (pored fizičke) druga realnost u kojoj živi. Stvaranje kulture (jezika kao socijalne institucije, nauke, umetnosti, religije, mitova…) bio bi pokazatelj ovog najvišeg nivoa simboličke sposobnosti. Simbolički sistemi takođe i formiraju i regulišu individualno ponašanje stvarajući i jednu drugu vrstu simboličke realnosti – unutrašnji svet.

Prema knjizi Ivana Ivića “Čovek kao animal simbolicum”.

SIMBOLIČKI UNIVERZUM

Između sistema receptora i efektora koji su nađeni kod svih životinjskih vrsta kod čoveka postoji i treća karika koju nazivamo simbolički sistem. Ovaj dodatak utiče na celokupno ljudski postojanje.  U poređenju sa ostalim životinjama čovek ne živi u širokoj realnosti, on živi što znači govori u drugačijoj dimenziji realnosti.

On živi u simboličkom univerzumu. (Cassier, 1972.)

Ljudi se aktivno trude da interpretiraju svoje iskustvo, traže svrhu, i značenje u događajima koji ih okružuju. Naš neurološki sistem je prilagođen da klasifikuje iskustva i transformiše konfuziju senzacija koju dobijamo putem receptora u kodovanu i dinamičnu sliku sveta. Ovo nastojanje da se odredi svrha i značaj elemenata koje opažamo se vrši na osnovu značenja. Značenja su potpuno individualna i kostruktivistički psihoterapeut

ulaže napor da razume proces stvaranja značenja kod klijenta.

Tu se pojavljuje jezik, kao vid predstavljanja iskustva u semantičkom prostoru.

Hteli mi to ili ne živimo u svetu jezika. Značenje se stvara putem jezika.

Mi smo bića koja zavise od jezika, rođeni na simbolima sastavljeni od priča.

Nemamo direktan pristup jedinstvenoj, stabilnoj, spoljnoj realnosti koja je potpuno saznatljiva. Umesto toga naše razumevanje je ograničeno kontekstom, interpersonalnim i ograničeno je.

Aktivnost pojedinca kreira i konstruiše njegovu ličnu realnost.

Svedoci smo sloma objektivnosti naše savremene ere koja ljudima daje veru u apsolutno i permanentno pravo u određena verovanja i vrednosti.

Na prvo mesto stavljamo potragu za pravom istinom, pravim znanjima i pravim vrednostima i shvatamo da se ona razlikuje od osobe do osobe.

Stvaranje realnosti je jedan aktivan proces konstruisanja koji nije direkno određen spoljnim svetom. Kategorizacija delova i celina univerzuma stvari, pojava, osoba… koje opažamo je stvar konvencije i određena je dogovorom. Osoba kreira sopstvene načine pogleda na svet u kome živi.

Čak i u carstvu osećaja gde je osobu lako posmatrati kao pasivnog primaoca spoljnih događanja aktivan proces konstruisanja je očigledan.

Albert Ajnštajn je primetio da teorija određuje šta možemo da opazimo, kao i da  naša trenutna uverenja daju osnovu na kojoj baziramo buduće anticipacije.